Dok se Iran polako probija kroz grupnu fazu Svetskog prvenstva, zbivanja izvan terena i dalje privlače daleko više pažnje od samog fudbala. Nedeljni meč sa Belgijom, odigran u blizini Los Anđelesa, završio se remijem, ali je pravu dramu doneo sve što se dešavalo oko stadiona.
Po završetku utakmice, najmanje jedan navijač u majici sa zastavom Irana iz predrevolucinarnog perioda priveden je zbog pokušaja upada na teren. Nedugo zatim, novinar Asošijeted presa prisustvovao je sceni u kojoj je navijač koji se potukao sa demonstrantima odveden u kola hitne pomoći. Protesti su bili manji nego na prvoj utakmici Irana, ali su i dalje obeležili dan.
Pre nego što je lopta uopšte počela da se kotrlja, američki senator Markven Malin izjavio je za Foks njuz da su iranski zvaničnici “pokušali juče da ubace nekoga” ko ima direktne veze sa Iranskom revolucionarnom gardom. Fudbalni savez Irana odgovorio je oštro, nazivajući te tvrdnje “otvorenom i neporecivom laži”. U saopštenju je navedeno da su Mulinove reči “potpuno nepotkrepljene bilo kakvim dokazima ili dokumentacijom” i da predstavljaju “jasan pokušaj prikrivanja diskriminatornog ponašanja i nerazumnih ograničenja”.
Malin je objasnio da većina reprezentacija putuje sa oko 120 pratilaca, ali da su SAD odobrile ulazak samo 53 člana iranske delegacije. Ostatak, prema njegovim rečima, ima direktne veze sa IRGC i ne spada u uobičajenu putnu grupu tima.
Ovo nije jedina tačka sporenja. Iranski igrači i stručni štab žalili su se tokom čitavog turnira na uslove koji im se nameću — pre svega na obavezu da treniraju u Meksiku umesto u Taksonu u Arizoni, kao i na zabranu ulaska nekim zvaničnicima i osoblju. Savez je najavio podnošenje žalbe FIFA-i. Sve to odvija se u trenutku kada američki potpredsednik Džej Di Vens govori o mogućnosti za “novi početak” u odnosima, dok se u Švajcarskoj vode pregovori o privremenom sporazumu za okončanje rata.
Iranski reprezentativac Alireza Džahanbakš rekao je posle meča da igrači više ne žele da se fokusiraju na probleme koji ih okružuju. Prioritet je sada oporavak i priprema za sledeći meč, protiv Egipta u Sijetlu, a nada se da će tim tamo moći da putuje što pre kako bi se aklimatizovao.
“Ne tražimo mnogo. Tražimo samo isti tretman kao ostalih 47 reprezentacija”, poručio je Džahanbakš. “Nadamo se da ćemo moći da povedemo sve koji su nam potrebni.”
Navijači ispred stadiona bili su podeljeni. Šamira Gaemmagami, 66-godišnjakinja iz obližnjeg okruga Orendž, rekla je da navija i za Iran i za Belgiju, te da poštuje pravo na protest, ali smatra da sport treba da spaja, a ne razdvaja. “Teško su radili da dođu do ovoga, obe strane, zapravo”, rekla je.
Džerald Martines, 66, iz Taksona, nije Iranac, ali je sa sinom odlučio da navija za Iran kada je tim prvobitno najavio dolazak u njihov grad. Nosio je zeleni šal sa iranskim bojama i izrazio žaljenje što igrači nisu dobrodošli u SAD pod istim uslovima kao drugi.
Stefan Arts, 42, stigao je iz Antverpena da navija za Belgiju i primetio je da je upoznao mnoge Irance koji su navijali protiv vlastite reprezentacije. Jedan od njih, Arman Šarif, 40, iz Los Anđelesa, bio je ispred stadiona kao protestant i smatra da su igrači saveznici vlade u Teheranu. “Ko god da igra protiv njih, mi smo za protivnika”, rekao je Šarif.