Reči jednostavno nisu dovoljne da opišu sve što je Jude Bellingham prikazao na legendarnom stadionu Azteka u Meksiko Sitiju.
Engleska je pobedila Meksiko rezultatom 3:2 i izborila mesto u četvrtfinalu Svetskog prvenstva, a dvojac golova koje je Bellingham postigao za samo 98 sekundi biće tema razgovora još dugo. Tim podvigom postao je prvi igrač koji je postigao dva gola na toj areni u okviru jedne utakmice Mundijala u poslednjih 40 godina, od vremena Dijega Maradone.
Međutim, sama statistika ne govori dovoljno o onome što je 23-godišnjak pružio te noći. Oni koji su ostali budni do ranih jutarnjih sati videli su nešto daleko vrednije od golova – videli su igrača koji je dao sve od sebe, do poslednjeg atoma snage, za dres svoje reprezentacije.
Zanimljivo je da je Bellingham još pre početka turnira bio u centru kontroverzi. Postojale su ozbiljne dileme oko toga da li uopšte treba da bude starter na utakmici otvaranja protiv Hrvatske. Selektor Tomas Tuhel ga je izbacio iz reprezentativnog kadra manje od godinu dana ranije, a javno je iskazivao naklonost prema Morganu Rogersu iz Aston Vile. Sve je ukazivalo na to da će Rogers imati prednost.
Ipak, jedna od najupečatljivijih slika s utakmice bila je upravo zagrljaj Tuhela i Bellinghama po završnom zvižuku. Nikakve napetosti, nikakve rezerve – samo čisto poštovanje između selektora i igrača.
Ono što je Bellingham prikazao nije se svodilo samo na golove. Svaki metar terena koji je pretrčao, svaki duel koji je dobio, svaki prodor kroz grupu od četiri igrača – sve to govori o kakvom se karakteru radi. Posebno se izdvaja intervencija na gol-liniji kojom je sprečio izjednačenje Meksika neposredno pred poluvreme, kao i scena iz samog finišu utakmice kada je, i pored skoro sto odigranih minuta u nogama, uhvatio Rogersa za lice i bodrio ga da nastavi da trči. Rogers je u tom trenutku bio na terenu tek desetak minuta.
Pre turnira, Tuhelove sumnje u Bellinghama nisu se toliko ticale kvaliteta koliko mentaliteta. Igrač je potpuno udomaćen u Realu iz Madrida, okružen svetskim superzvezdama koje su nerijetko kritikovane zbog nedovoljnog zalaganja za klubove i reprezentacije. Možda je i Bellingham upio nešto od te kulture? To je, čini se, bila selekorova dilema.
Posle ovog nastupa, takva pitanja više nemaju smisla. Bellinghamov odnos prema engleskom dresu ne može se nikada više dovoditi u pitanje.
Njegovi statistički pokazatelji tokom ovog Mundijala svrstali su ga istovremeno u red najboljih napadača, veznih igrača i defanzivaca reprezentacije. Takva svestranost na ovom nivou jednostavno nema presedana.
Nakon utakmice, u mešovitoj zoni, Bellingham je ostao dosledno skroman.
“Znam šta mogu da ponudim timu, ali nemojte da se varate – svih 26 momaka koje imamo moglo je da uradi upravo ono što sam ja uradio večeras”, rekao je. “Ubeden sam u to. Nadam se da nam ovakva pobeda može dati to isto uverenje.”
Statistika jasno pokazuje da greši – niko drugi ne radi sve što on radi na oba kraja terena na tako visokom nivou. Ali sama činjenica da tako govori otkriva čoveka kome slava nije udarila u glavu. To su reči momka iz Birmingema koji je ponosan što nosi dres svoje zemlje.
A onda je dodao i ono što je svako ko je ostao budan do zore već pomišljao:
“Pošaljite poruку šefu i recite mu da sutra ne dolazite na posao.”
Jednom rečenicom, Bellingham nije samo ućutkao preostale skeptike – pretvorio ih je u svoje najvatrenije navijače.